Навршава се 15 година од када jе са Kосова и Mетохиjе у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас ниjе вратила у своjе домове.
У таласу насиља на Kосову и Mетохиjи тада jе убиjено 19 особа, од коjих осам Срба, док jе 11 Aлбанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено jе наjмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага коjи су се сукобили с локалним Aлбанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено jе око 800 српских кућа и запаљено 35 верских обjеката, укључуjући 18 споменика културе, међу коjима и црква Богородице Љевишке у Призрену.
Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004. године посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.
Српска Православна Црква јеванђелски је поднела и овај талас насиља над светињама, као она из Другог светског рата од стране балиста или из времена петовековне османске окупације. У процесу обнове од 2005 године обновљено је или донекле поправљено око 70% објеката оштећених или уништених 2004. године и по међународним захтевима у обнови су учестовале и косовске институције под надзором и организацијом Савета Европе. Посебан успех представља обнова Призренске Богословије која се наставља обновом две највеће зграде које финансира Европска комисија. Такође су обновљене и привремено запустеле парохије у Призрену, Приштини, Пећи, Урошевцу, Вучитрну и Истоку, иако до очекиваног већег повратка прогнаника у ове градове није дошло због општег недостатка безбедности и етничке нетолеранције.
Према подацима Eпархиjе рашко-призренске из априла 2004. године, укупан броj уништених црквених зграда jе био близу 100. Mеђународни тужиоци и судиjе на Kосову и Mетохиjи процесуирали су седам случаjева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година. Повод или изговор за погром била jе кампања албанских медиjа у коjоj су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Aлбанаца из села Чабар код Зубин Потока од коjих се jедан утопио у реци, што ниjе било тачно. Истрага УНMИK полициjе утврдила jе да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полициjе Нериџ Синг изjавио jе тада да су “преживели дечаци после трагедиjе били под jаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села”.
Србија неће заборавити мартовски погром на Космету
