Данас ће читава Европа прослављати некакав дан примирја. За нас, то “примирје” није ништа друго него наметнути термин који се између осталог потенцира да би нас обесхрабрио у слављењу победе, а да супарника не би изнова суочавао са чињеницом да је доживео пораз.
Међутим, оно што управо треба да нас храбри је чињеница да је овим другима – пораженима, као и империјалним победницима стало и то им је много стало, да се користи реч “примирје” (и да се Принцип прогласи терористом, кад смо код тога), јер изгледа да наше сјене ходају по Бечу, лутају по двору, плаше господу далеко више него што смо ми сами тога свесни.
И зато, нама у славу, а њима у инат, за Принципа, за Мишића, за Путника, за Степановића, за Вука, за Бојовића, за Гавриловића, за Гвоздени пук, за Аписа, за солунске борце, за 1300 каплара, за топличке устанике, за Милунку, за безимене јунаке –
СРЕЋАН ДАН ПОБЕДЕ!
